BRUKA

Bio je petak popodne. Spakovao sam stvari i krenuo put autobuske stanice. Rešio sam da posetim rodbinu u Nišu.

Čim sam stigao na stanicu, izvadio sam kartu i stao na peron sa kog polazi autobus za Niš. Iznenada sam osetio nečiju ruku u svom džepu. Sledio sam se od straha. Lopov mi je stavio ruku u džep, a ja u njemu nemam ni prebijenog dinara. Šta će čovek o meni pomisliti ? Idem na put praznih džepova, pa još i pocepanih ! Obrukah se načisto.

Okrenem se  polako prema njemu, da se izvinim čoveku i da se opravdam pred njim. Ali, ne stigoh ništa da mu kažem, jer je on već počeo nešto da mi priča na nekom jeziku koji ja ne razumem. Stranac, jebo te ! Ne samo da sam se ja obrukao, nego sam obrukao i zemlju i narod. Šta će sada njegovi sunarodnici misliti o nama kad im ispriča šta mu se desilo ? Pa, naravno, smejaće nam se !

Na sreću padne mi na pamet sjajna ideja ! Objasnim mu nekako da me sačeka tu i da ću se brzo vratiti nazad. Odem do telefonske govornice i pozovem kuma. Kažem mu sve kako je bilo i zamolim ga da mi pozajmi 100 evra, ne bih li ih dao onom strancu, da bar malo popravim stvar. Da se ne brukamo baš toliko.

Nije prošlo ni deset minuta, kad eto ti mog kuma. Dade mi one pare što sam tražio i reče: „Al nas obruka kume“!

Pognute glave vratio sam se do stranca koji me je čekao na peronu i stavih mu 100 evra u džep. Još jednom se izvinim i zamolim ga da nikome o ovome što mu se desilo na našoj autobuskoj stanici ne ispriča kad se vrati u svoju domovinu. On mi se osmehnu, potapša me po ramenu, okrete se i ode.

Dobar neki čovek.Sreća moja da sam na njega naleteo, a ne na nekog drugog. Da je na njegovom mestu bio neki ološ, obrukao bih i sebe i zemlju ! Ovako, sve je prošlo bez velikih posledica.

JA, KRALJ

Moja želja je da budem kralj. Pratim oglase po novinama, ali nikako da naiđem na onaj pravi: TRAŽI SE KRALJ !

Imam sve predispozicije za kralja. Nedostaje mi samo dvorska luda i dvorac. Što se tiče dvorca, to se lako da rešiti, ali dvorsku ludu je zaista teško izabrati. Konkurencija je velika, a broj radnih mesta je ograničen.

No, dobro, rešio bih i to nekako, samo da mi pruže šansu. Zamislite: JA, KRALJ ! Oko mene lude i podanici. Moji gradovi, šume i vinogradi. Moje kraljevstvo. Pored mene prelepa kraljica obučena u svilu i kadifu. Sitna deca igraju se u kraljevskom dvorištu, a ja putujem svetom i šepurim se kao paun.
Pa, ako vidite neki mali oglas u kojem se traži kralj, molim vas da mi javite. Istog momenta lično ću vas proglasiti svojom ludom !

KLADIONICA

Nedelja. Rano jesenje jutro obavijeno gustom maglom. Tišina. Predizborna. Za pola sata otvaraju se biračka mesta. Članovi komisije okupljeni oko biračkih kutija sanjivo trljaju oči i srču svoju prvu jutarnju kafu.

Uzeo sam ceger u ruke i krenuo na pijacu. Usput sam kupio novine i počeo da ih listam. Gledao sam fotografije i čitao naslove. Iznenada, dubok muški glas naruši tišinu koja je bila svuda oko mene.

„Komšija, komšija...“,vikao je komšija Jova i trčao prema meni. Stadoh i sačekah ga. Razmenismo pozdrave i krenusmo dalje zajedno. Komšija Jova je bio strastveni kockar. Najčešće ste ga mogli pronaći u kladionici koja se nalazila u neposrednoj blizini pijace. Znao je sve igrače i sve klubove od prve do poslednje lige. I ne samo to, nego i porodičnu situaciju većine igrača, njihove povrede, stanje klupske kase, vremenske prilike, sudije, delegate i još mnogo toga...

 „Na koga se danas kladiš komšija ? Koju ligu igraš ,“ upitah ga.

 „Na Jovanovića i Pecelja“, reče on, „prva liga...borba za opstanak“!

Iznenađeno ga pogledah. Iako sam pratio sport, mada moram priznati ne tako detaljno kao komšija Jova, za ovu dvojicu igrača nikada nisam čuo. Zbunjeno pognuh glavu i sramežljivo rekoh da na ove igrače ne bih ni dinara uložio, jer ne znam ni za koji klub igraju...

Komšija se nasmeja i objasni mi da su u pitanju političari i da su danas izbori, te da se njihova stranka bori za opstanak u prvoj ligi. Velik je koeficijent, pa vredi pokušati...Tu se i ja zagrejah za klađenje, pa se raspitah kako ko od političara stoji na listi i na koga se vredi kladiti... Jova mi sve potanko objasni i posabetova me gde i na koga vredi uložiti pare, gde se očekuje siguran dobitak !

Na kraju razgovora upitah ga kako u kladionicama stoji narod...Kladi li se ko na njega ?

„Loše stoji“,reče komšija Jova. „Narod loše stoji i na njega se niko ne kladi. A, i kako da se neko kladi na narod, kad on uopšte nije u igri“? To reče, okrete se i ode.

Otvorih ponovo novine, i to naslovnu stranu na kojoj je velikim slovima pisalo:“NAROD SE PITA“! Dugo sam gledao taj naslov, a u glavi mi je odzvanjalo ono što mi je Jova malopre rekao.

Bilo mi je žao tog novinara koji je napisao tekst na naslovnoj strani. On danas u kladionici sigurno neće dobiti ništa. Šta ćeš, ne ume čovek da se kocka, pa to ti je ! A i da ume, šta mu to treba ? Pa, nije on kockar, već novinar !

KRUG

Od svih geometrijskih tela naši „književnici“ najviše vole krugove. Ako mi ne verujete, pogledajte naše književno nebo i videćete da je na njemu vrlo malo zvezda, a puno krugova.

Svaki književni krug ima svog predsednika, podpredsednika, dežurnog kritičara (čitaj: hvalospevca), književne novine, književni konkurs i naravno ono bez čega se ovakav krug ne bi mogao ni zamisliti, „književnike“ odane svom krugu.

Najomiljeniji deo kruga je svakako dežurni kritičar. On za male pare piše hvalospeve o ostalim članovima te književne porodice. Naravno, da bi sve te lepe reči, koje je kritičar napisao o stvaraocima iz svog kruga, ugledale svetlo dana, neophodan je književni list.

Posebna priča su nagrade. One se dodeljuju u krug. Tako da svaki „književnik“ za svog života dobije bar jednu „vrednu“ nagradu.

E sad, jedino što nedostaje u celoj ovoj priči je krug čitalaca. Ali, pored svih ovih „književnih“ krugova, bez tog jednog , čitalačkog, se valjda može.

Jer... Kad izađu književne novine dotičnog kruga i kad ih „književnik“ uzme i pročita kritiku o svom kapitalnom delu, on istog trenutka otrči do knjižare i kupi svoju knjigu! Zatim odlazi kući i žuri da je pročita pre nego što za nju dobije neku „značajnu“ književnu nagradu. A onda će je pročitati i po drugi put, jer to ona svakako zaslužuje! Sledećeg meseca izaći će nova knjiga nekog od članova književnog kruga, novi broj književnog časopisa, nova kritika, biće dodeljena nova književna nagrada... I tako u krug !

PRAVDA

Noć. Tamna i hladna. Tiho je. Ispred pretposlednje kuće, negde na periferiji grada, policijska patrola u zasedi sedi i čeka.

Na dojavu nekog savesnog građanina saznali su da se u toj kući krije opasan keriminalac. U dojavi se kaže da je dotični razbojnik srednjih godina, niskog rasta, kratke crne kose. Na sebi ima pocepane farmerice, majicu sa natpisom neke naše firme, a na nogama ima obuvene dve različite patike. Pretpostavlja se da je osumnjičeni naoružan i da je spreman na sve !

Dok su sedeli i čekali u zasedi, policajci su između sebe, u najvećoj mogućoj tišini, razgovarali o vrsti zločina koji je gore pomenuti počinio. Jedni su tvrdili da je opljačkao nekoliko banaka i menjačnica. Drugi opet da on krade automobile, pa ih onda preprodaje... Najstariji policajac reče da je taj kriminalac sumanuti ubica i da je on kriv za većinu ubistava koja su se dogodila u poslednjih deset godina u njihovom kraju. Oni mlađi zastupali su tezu da je u pitanju manijak koji siluje žene i devojke po parkovima i ulazima zgrada. Pretpostavki je bilo mnogo. Iako je bilo mnogo različitih mišljenja, svi su bili složni oko jedne stvari: U pitanju je krupna riba ! Kriminalac kakav se ne hvata svaki dan.

Posle nekoliko sati čekanja, policajci u daljini ugledaše čoveka koji je odgovarao opisu opasnog kriminalca datom na poternici. Pustili su ga da im priđe bliže, a onda su svi zajedno skočili na njega.

Iznenađenog razbojnika brzo su savladali i stavili mu lisice na ruke. Na opšte čuđenje svih prisutnih policajaca, optuženi nije imao nikakvo oruđe kod sebe. U rukama je nosio samo jednu kesu i u njoj pola vekne belog hleba.

Onako krvavog i izbezumljenog ugurali su ga u policijski auto i sproveli do najbližeg zatvora. Od istražnog sudije, policajci su saznali da je uhapšeni razbojnik potencijalni ubica i veoma drzak kriminalac. Saznali su i to da je uhapšeni, juče, usred bela dana, ušao u prodavnicu, ukrao pola vekne belog hleba i zapretio prstom prodavcu da će ubiti svakoga ko mu stane na put.

Dalji tok priče znate i vi dragi čitaoci...I, eto, po ko zna koji put, pravda je opet pobedila. Još jedan opasan kriminalac završio je u zatvoru, a da svoj plen nije uspeo ni da raspakuje. Sreća naša da ima pravde !

ŽIVELA PRAVDA !!!

TALENAT

Juče je u četrdesettrećoj godini umro Janko Janković.

Većini od vas ovo ime i prezime ništa ne znači. Sigurno se pitate:“Ko je sad pa taj Janko Janković ? Umro, pa šta“?

Tako je reagovao i moj prijatelj Aca kad sam mu saopštio da je Janko umro.

„Kad ja nisam čuo za njega“, reče Aca, „taj mora da je bio neka totalno nebitna ličnost“!

Moram priznati da Janko Janković stvarno nije bio neka poznata ličnost, i što se toga tiče moj prijatelj Aca je bio potpuno u pravu. E, ali zašto Janko nije postao poznat, to vam sigurno nije poznato. Zato jer je bio talentovan, a takvi kod nas ne prolaze !

Janko Janković je bio novinar, i to kao što sam već rekao, veoma talentovan novinar. Mnogi su ga urednici tapšali po ramenu i govorili mu da je talentovan, ali posao mu nisu davali. Zapošljavali su isključivo netalentovane novinare, jer su se oni bolje uklapali u kolektiv.

Pošto nije mogao da pronađe posao u struci, Janko se zaposlio kao noćni čuvar. Na tom radnom mestu ostao je do smrti. Umro je čiatajući novine. Tekst jednog našeg poznatog novinara. Od toga je i umro.

ULICA

Kriminalac s čarapom na glavi istrčao je na ulicu. U rukama nosi dve vreće novca i pištolj. Za njim trče dva policajca. U kafeu, sto metara niže, mladić u crnoj kožnoj jakni, ošišan na nulu, puca u glavu neke poznate ličnosti. Krv na sve strane. Ubica izlazi na ulicu i trči.

U sussednoj zgradi, na trećem spratu, žena je izbola muža kuhinjskim nožem i istrčala na uluicu. U istoj toj ulici, u isto vreme, mladić od sedamnaest godina, automobilom koji je ukrao na nekom gradskom parkingu, gazi nekog klinca, izlazi iz automobila i trči.

Trči i žena srednjih godina, polugola, a za njom trči manijak, skroz go.

S druge strane ulice trči jedan gospodin, elegantno obučen, s cegerom u rukama, a ispred njega trči džeparoš s novčanikom u desnom džepu koji je prethodno ukraden gospodinu s cegerom.

Trči i jedan lokalni političar, a za njim grupa nezadovoljnih građana. Trče i dve prostitutke, u pokušaju da se sakriju od one dvojice policajaca koje smo već pomenuli na početku priče.

Malo je takvih ulica u Evropi u kojima svi trče, od policajca do prostitutke. Iz ove priče se vidi da naš narod ubrzanim koracima grabi napred. Ne preostaje mi ništa drugo sem da dam podršku ovakvim pozitivnim kretanjima u svojoj zemlji i viknem iz sveg glasa:
 
„Trči, Srbijo, trči !”

VOJNA TAJNA

Bio je to dan kao i svaki drugi. Moja desetina je izašla na bojevo gađanje. Meta nepokretna. Vezana. Oči slobodne. Gledaju proleće i plaču. U njima nas nema. U njima ima samo lepote i tuge.

Svaki vojnik dobio je po jedan metak. Malo ili mnogo ?  Ne znam, jebem li ga, nije moje o tome da mislim. Moj zadatak je da pucam i pogodim metu.

Pre gađanja bio nam je strogo zabranjen razgovor sa metom. Valjda zato da meta ne bi uticala na rezultate gađanja.

Uzimam metak, stavljam ga u pušku i repetiram istu. Čekam dalje komande. Važno je samo da neko pogodi metu. A šta ako svi promašimo? Obrukaćemo se pred metom. Ma, nije bitno. Iako promašimo, sigurno ćemo dobiti drugu šansu. Pa, nije meta džabe došla s nama. Mora i ona da odigra svoju ulogu. Jedno je sigurno. Rezultate gađanja prva će saznati meta.

Meta je konačno zauzela svoje mesto. Zatvorila je oči i stajala mirno. Pala je komanda:

„Nišani !“

Zatvorio sam jedno oko, pa onda i drugo. Disao sam mirno. Prst je bio na okidaču, a moje misli ni blizu njega.

„Pali !“

Zažmurih još jače i povukoh oroz. BAM ! Otvorio sam oči. Meta je svoju ulogu obavila odlično. Ma šta odlično. Neponovljivo!

Gađanje je uspelo. Svi smo bili srećni. Okačili smo puške o rame i krenuli nazad u kasarnu. Metu smo ostavili u šumi. Zakopanu kod debelog hrasta.

Posle su se neki ljudi raspitivali za rezultate našeg gađanja. Hteli su da vide metu, ali mi im nismo dali. Pa, to je ipak naša vojna tajna.

ZAKON

Bilo je rano jutro. Samo što sam ušao u kancelariju pozvonio je telefon.

Dobar dan, ovde politička stranka ta i ta, traži vas gospodin taj i taj, reče prijatan ženski glas.

Nisam stigao još ni usta da otvorim, a sa druge strane žice začu se ljutit muški glas:

Alo, mene si našo da zajebavaš ! Jel znaš ti ko sam ja ? Ne znaš. E, pa ja ću ti glave doći ! E, taj sam. Ti više ne postojiš ! Tebe nema ! Gotov si... Kažeš po zakonu to ne može. Po kom zakonu ? Ejjjj ! Pa, ja sam zakon ! Ti meni da kažeš da to ne može po zakonu ?! Ma, jel znaš ti s kim ti pričaš ? Jel znaš ti ko sam ja ? Od kada se u ovoj zemlji poštuje zakon ? Niko, bre, ništa ne radi po zakonu ! Na meni si našo da primenjuješ zakon ?Ma, čoveče, ti si gotov ! Pao si ! Pazi šta ti kažem... Slušaj, sutra dolazim kod tebe, da te naučim redu i zakonu. Sve ćeš da shvatiš i naučiš. I ko je zakon i kako se zakon poštuje !

Tako se naš razgovor završio.

Uveče sam istog tog političara gledao na TV-u. Govorio je o tome da reda mora biti i da zakon mora da se poštuje, jer bez toga nema napretka i boljitka. Pokušao sam da se uživo javim u emisiju ne bih li mu postavio nekoliko pitanja, ali nisam uspeo da dobijem vezu.

Sutra on nije došao u moju kancelariju, ali je došao kurir Joca i uručio mi otkaz.

I šta ću... Napustio sam radno mesto. Zakon mora da se poštuje.

ŽEĐ ZA ZNANJEM

Diplomirao sam u roku. Ni na jednom ispitu nisam pao. Prosečna ocena 9,95. Na fakultetu sam provodio i dane i noći. Učio sam po dvanaest sati dnevno. Zamalo da me proglase za studenta generacije.

Moj najbolji prijatelj završio je fakultet tek posle deset godina sa prosečnom ocenom 6,00. Niko ga nikada nije video da uči, a dane i noći provodio je sa društvom u kafani. Za to vreme dok je on „studirao“, ja sam magistrirao, zatim doktorirao, ali posao nisam mogao da nađem. Uzalud sam obijao pragove naših fabrika i preduzeća. Baš kad sam ja doktorirao, moj prijatelj je najzad diplomiraoi, naravno, to proslavio sa svojim društvom u kafani. Na toj proslavi jedan od redovnih posetilaca te birtije ponudio mu je posao u uglednoj i uspešnoj firmi, što je moj drug oberučke prihvatio.

Od tog događaja prošlo je sedam godina. Ja i dalje učim, osvajam nova znanja, ali nikako da pronađem neki posao. Bilo kakav ! Samo da mogu da platim podstanarsku kiriju i vratim dugove koje imam.

Moj drug je postao ugledni direktor.Počeo je da se bavi politikom. Pojavljuje se i na televiziji. Jedno veče sam ga gledao. Rekao je da je svako kovač svoje sreće i da samo ljudi žedni znanja imaju šta da traže u našem društvu.

Sada se i ja redovno nalivam znanjem. Ne izlazim iz kafane. Valjda će i mene neko da zapazi ! Pa, nisam ni ja za bacanje !

Pišete pesme koje pevaju o našoj hrabrosti.

A odakle vam inspiracija ?

To što nam je okupator okrutno i svirepo radio vekovima, nama naša vlast već nekoliko decenija radi s puno ljubavi i pažnje.

Od kada nam ulica školuje decu, svi su nam đaci odlični.

Iz policije su me zvali telefonom.

U pitanju je bila anonimna telefonska anketa.

U bolesnom društvu policija je najčešći uzrok kostobolje.

Dajte, pustite glasa od sebe !

Ova tišina ubija.

Naši penzioneri iako nemaju para za meso, mleko, lekove...

vole svoju   državu. Ona ih hlebom hrani !

Kad čoveku kažeš da je slobodan, ni okovi mu ne padaju teško.

Oni koji nemaju šta da izgube, retko pobeđuju.

U našoj državi je svejedno gde se nalaziš.

Uvek si na mestu nesreće.

Policija ne beži od istine.

Naprotiv, ona trči za onima koji je govore !

Najveće patriote prežive sve ratove.

Glavni glumci nikad ne ginu.

Isključili smo zvono za uzbunu.

Da nas ne probudi.

Ne želimo da razdvojimo dobro od zla.

Nećemo da narušavamo jedinstvo našeg naroda.

Sudiji je svejedno koja će strana pobediti u sporu,

jer on zna da strana koja pobedi mora da časti !

Taj zločin treba ponoviti.

Da se nikad ne zaboravi.

Policajac nije imao vremena za razmišljanje,

pa je morao nešto da lupi!

Napravili ste oazu u sred pustinje, umesto da je napravite

na nekom lepšem mestu !

Ima kod nas i poštenih.

Takvih se treba najviše čuvati !

Psovka je najčešće korišćena politička misao kod nas.

Tranzicija nije gotova.

Još uvek ima zaposlenih !

Za zemlju u kojoj samo policija ima slobodu izražavanja,

batinanje  postaje jedina umetnost.

Ruke su nam čiste.

Prljavi su nam unutrašnji organi.

Toliko sam postao hrabar da sam već počeo da se plašim za sebe !

Platu ne primam već pet godina.

Jedino gore od toga što može da mi se desi  je da izgubim posao.

Najviše dodataka jelima ima u kontejneru.

Imali smo slavnu prošlost.

Sad živimo pod teretom slave.

Teško je biti paranoik.

Ima manijaka koji te stalno prate.

Ja, pa ja, pa opet ja !

To smo mi.

Svet je nepravedan prema nama.

Teraju nas da radimo, a ponižavaju nas i na druge načine !

Osim ubistava ovde se ništa drugo ne događa.

Ubi nas ta monotonija.

Čim počne da smrdi u državi, to je znak da je vladajućoj garnituri istekao rok trajanja.

Ima listova koji objavljuju istinu, ali njih niko ne čita.

Narod voli da čita tekstove napisane sa više mašte.

Imate posao, a hoćete još i platu ?!

E, zbog takvih je naša država i propala!

Danas je dan žalosti.

Biće to još jedan značajan datum u našoj istoriji.

Samo naše priče strave i užasa imaju srećan kraj.

Čim se neka revolucija u Srbiji završi,

Srbiju  odmah pretvore  u  Muzej revolucije !

Čim umrem vraćam se prirodi.

Brod ludaka je ponos cele planete.

Okupio je najveće umove sveta.

Podzemlje je temelj naše države.

Sudija je doneo presudu,

ali ni ja nisam došao u sudnicu praznih ruku !

Za vreme prethodnog režima mnogi ljudi su ubijeni.

Novo vreme traži nove ljude.

Bogati  sami sebi mogu da plate pogreb.

Siromašne građane sahraniće država.

Dan žalosti je u potpunosti uspeo.

U istom raspoloženju dočekali smo i sledećih nekoliko godina.

Žena i ja se bavimo organizovanim kriminalom:

Ona krade hleb u jednoj, a ja mleko u drugoj prodavnici !

Ukoliko narod uskoro ne izađe na ulice,

policija će morati da bije po kućama.

Treba čitati samo režimske novine.

Tu sve lepo piše.

Mislio sam da je on loš čovek kada mi je ubio oca i majku,

a onda me je on častio pivom i tako smo postali najbolji prijatelji...

Vlast krade, ali pušta i druge da kradu, a to je pošteno !

Bila je to najtužnija sahrana koju sam video.

I pokojnik je plakao.

Taj političar je potpuno nesposoban.

On ni samobistvo nije umeo sam da izvede.

Hoćeš sa mnom u rat ?

Imam dve pozivnice za večeras.

Ne kradeš ? Ne lažeš ? Ne ubijaš ?

I još se čudiš što ne možeš da pronađeš posao !

Demonstranti su izašli na ulicu i time napravili saobraćajni prekršaj

koji će neko od njih morati da plati glavom.

Posao atentatora je veoma zanimljiv.

On uvek radi sa poznatim ličnostima.

Pre smo ćutali zato što smo morali,

a sada slobodno možemo da ćutimo.

Nijedno političko ubistvo nije razjašnjeno.

To je zato što policiju ne interesuje politika.

Kada političarima otkažu moždane funkcije,

država se nađe u kritičnom stanju.

Dokle smo stigli s tranzicijom ?

Skoro da smo gotovi !

Obratio bih se otadžbini, ali ne znam gde da je nađem.

Nigde je nema.

Nepotrebne su tolike čitulje.

Dovoljna je i jedna.

Profesionalni ubica nije mogao da mi poštedi život.

Morao je da brani čast svoje profesije.

Da taj pisac juče nije ubijen, danas bismo imali

jedan spomenik kulture manje !

Da biste opoziciji uzeli reč, morate joj nešto i dati.

Stan, kola...

Kontejner je idealan za organizovanje žurki.

To je mesto na kojem se okupljaju sve generacije.

Šta radimo ?

Ništa.

Žao mi je kriminalaca.

Ubi ih ta žestoka konkurencija !

Naša država je težak invalid.

Nedostaje joj ruka pravde.

Obećali su nam da ćemo živeti bolje, ali to nije imalo nikakvog efekta.   Nas više ništa ne može da uplaši !

Skočili smo u ambis.

Sada čekamo da vidimo šta će nam se dogoditi.

Na mestu gde je za vreme rata srušena crkva, ove godine podignuti

su javni WC i parking, čime je sam čin rušenja u potpunosti opravdan,

jer su sada na toj lokaciji napravljeni objekti šire namene,

a koristi ih i veći broj građana.

Privredna mreža Srbije je velika i čvrsta.

Napravljena je od lanaca šverca.

Snimali smo ratne zločine na video trake.

Da buduće generacije vide kako se to radi !

Možda će pravda jednog dana stvarno pobediti,

ali to sigurno neće biti ovih dana...

Ima i poštenih političara.

Radi njihove sigurnosti nećemo otkrivati njihova imena.

Naša govna lepo mirišu.

Izvinite, a za kada je zakazan let vašeg automobila ?

Ne želim da pomognem davljeniku.

Nek nauči da pliva !

Ne može manja budala da naređuje većoj.

Hijerarhija mora da se poštuje.

Ima gradova u kojima naš narod lepo živi.

Čikago, Stokholm, Otava...

U Srbiji ima sve više mrtvih straža.

Da li umemo da se radujemo ?

Ne znam, nismo još probali.

Upao sam u loše društvo.

Sve neki pošteni ljudi...

Davanje i primanje mita je osnovno pravo i obaveza

svakog poštenog Srbina.

Videli smo svetlo na kraju tunela.

Sačekaćemo malo, pa čim se ugasi, idemo dalje !

Srbi nikako da naprave dobru vladu.

Sirovina je tu, ali ipak nešto fali...

Raščistili bismo mi sa prošlošću,

ali nam nedostaje sredstvo za skidanje krvavih fleka.

Pozivni znak za Srbiju je 92.

Zašto bi naši kriminalci išli da kradu i ubijaju po belom svetu ?!

Imaju oni valjda svoju zemlju !

Kad si na vlasti moraš mnogo da lažeš,

inače ti narod neće ništa verovati !

Vlada ima plan kako i kuda dalje, ali ga ne iznosi u javnost.

Čuva ga za kraj.

Juče sam se upisao na fakultet, a danas sam diplomirao.

Nisam hteo da odugovlačim.

Policija više ne mora da upotrebljava suzavac.

Narod plače i bez njega.

Današnji dan je bio bogat događajima iz kulture.

Ubijena su dva pisca i tri novinara.

Spalili ste pola kuća u tom selu, a i dalje ste nervozni ?!

Ako vas to smiruje, zapalite još jednu !

Ispisao je nekoliko stranica naše istorije krvlju.

Prepoznao sam ga po rukopisu.

Pametni i pošteni građani odlaze iz zemlje.

Takvi nam ni ne trebaju !

Boraca za pravdu sve je manje.

Oni prosto umiru od želje da je vide !

Posla za satiričare uvek ima, ali je slabo plaćen.

Požar smo stavili pod kontrolu još pre nego što je i izbio.

Mnoga ubistva godinama nisu razjašnjena, ali ne razumem što se vi zbog toga bunite, kad se žrtve ne bune ?!

Rat je gotov.

Deco, igrajte se sada nečeg drugog.

Do istine je teško doći.

Ona je duboko u nama.

Kad čovek izgubi i poslednjeg neprijatelja, ostaće sam na svetu.

Da mu nisu dali Orden za hrabrost,

ostao bi u narodu upamćen kao kukavica.

Nedaj se sirotinjo !

Nisi ni ti od juče !

Mi ubijamo samo poznate ličnosti.

Radi lakše identifikacije.

Našao sam leš na kućnom pragu.

Znam ko je u pitanju. Ne znam samo ko mi ga šalje.

Taj novinar piše samo istinu.

Da mi je znati samo ko plaća tu budalu ?!

Političari moraju da lažu.

Nisu oni plaćeni da plaše narod surovom istinom.

Nikad ne znaš kad će policija da tuče, a kad neće.

Nema tu pravila.

Narod bi izašao na ulicu, ali neće da se pravi važan.

Umro sam u snu.

Sanjao sam slobodu.